Теренско истраживање археолошког наслеђа општине Лебане донело је значајне нове податке: стручњаци Народног музеја у Лесковцу евидентирали су 130 локалитета у 37 насељених места, а чак 87 до тада није било забележено у археолошкој литератури. Пројекат „Рекогносцирање археолошких локалитета на територији општине Лебане“ реализован је од 19. октобра до 3. децембра 2021. године.
Током истраживања обиђено је свих 39 села на подручју општине. Пројектни тим чинили су археолози кустос Владимир Стојановић, руководилац пројекта, музејске саветнице Јулијана Пешић и Смиља Јовић и виши кустос Владимир Стевановић. Исти тим је 2018. године од Музејског друштва Србије добио награду „Михаило Валтровић“ као најбољи стручни тим у земљи.
Најбројнији су трагови из средњег века: регистрована су 74 локалитета из тог раздобља, од којих 49 раније није било познато, а осам је вишеслојно, односно садржи налазе из више периода. Из римског и рановизантијског доба забележена су 43 локалитета; девет су вишеслојни, а 27 су новоевидентирани. Праисторијски налази утврђени су на 19 места, међу којима је 11 нових и два вишеслојна локалитета. За пет налазишта није било могуће поуздано одредити временску припадност.
Ти бројеви нису једноставне међусобно искључиве категорије, јер на појединим локалитетима постоје остаци више епоха. Стручњаци су зато правили и збирне прегледе по раздобљима, како би се избегло да вишеслојни археолошки простор буде представљен као налазиште само једне културне фазе.
Истраживачи су на терену проверавали податке из старијих публикација, катастарских листова и сведочења мештана, али и информације о случајним налазима који су претходно стизали до музеја. Део посла био је усмерен на села која нису била обухваћена ранијим археолошким прегледима. Разговори са мештанима помогли су у препознавању места за која се у локалној традицији зна да садрже остатке старих грађевина или предмета.
Посебна пажња посвећена је називима потеса и локалитета, односно топонимима који понекад упућују на могуће археолошко наслеђе. Површински налази, положаји и изглед терена бележени су координатама, фотографијама, видео-снимцима и ГПС уређајима, како би места могла прецизно да се означе на топографским картама. Прикупљени материјал коришћен је за оквирно одређивање старости и карактера локалитета.
Након теренских обилазака уследила је систематизација по историјским периодима, израда техничке документације и дигитална обрада фотографија и снимака. Планирани завршни резултати укључивали су публикацију са прегледом налаза и кратак документарни филм настао од материјала забележеног током истраживања. Теренски рад је, дакле, био основа за каснију стручну обраду, а не коначан завршетак свих пројектних активности.
Из музеја су указали и на опасност да због исељавања становништва из планинских села нестану људи који знају да покажу заборављене локалитете. Као додатни проблем истакнуто је неовлашћено трагање за археолошким предметима, које може оштетити и налазишта и покретна културна добра. Управо зато су систематични теренски прегледи и присуство музејских стручњака оцењени као важан корак у заштити наслеђа јужне Србије.
У извештају археолога наглашено је да је на овом подручју утврђено и десет вишеслојних локалитета у збирном прегледу, при чему се епохе на појединим местима преклапају. То значи да исти простор може сведочити о животу људи у више историјских периода, па бројеве из табела појединачних епоха не треба сабирати као да је реч о потпуно различитим местима. Истраживачи су, осим нових налазишта, допунили податке и о онима која су већ била регистрована. Та допуна подразумевала је проверу положаја, постојеће документације и запажања са терена. Посебно је наглашена потреба да се настави сарадња музеја, надлежног министарства и установа заштите, јер се управо на удаљеним подручјима најбрже губе и материјални трагови и усмена сазнања мештана.
